Je me souviendrai de toi comme
de l’oubli de l’amour même.
Marguerite Duras
Malo po malo –
najprije ću zaboravom prekriti
boju tvojih očiju, plavih.
Progutat će te senilnost koja otpor zaboravlja.
Ne želim te pokopati, ne želim!
Svakodnevno evociram dane naše
a dolazi mi jezovita činjenica
iščezavanja valjanog razloga
za pamćenje.
Zatim će na red doći ruke.
Doživljaj tvoje kože.
Glas, ramena, pogled –
konture lica uopće.
Malo po malo.
Čeznem za tragovima našeg života,
svaki sat sve manje.
Drhtim pri zaboravljanju takve ljubavi.
Bio je to gradić skrojen za idilu.
Ona se trebala zvati kao i ti.
Hodam za tobom
kada si već odavno zakrenula za ugao.
Previdjet ću čas
tvog konačnog odlaska.
Nećemo se oprostiti,
kao ni prvi put.
Čitav se svijet odvojio od zemlje
i strmoglavio poput meteora!
S vremenom, mučnina će proći –
sve će nestati i ništa mi od tebe neće ostati
i ništa mi neće nedostajati.
Čemu poricati očiglednu nužnost zaborava?
Još pamtim tren
kada si izgovorila svoje ime.
Međutim, vremena je dovoljno.
Tko si ti?
Hirošima, ljubavi moja.
Tako ću te zvati kada ću se prisjećati
jer imena tvoga neću se sjećati.
Malo po malo.
Hirošima, ljubavi moja:
nikada se više nećemo sresti.