Dugujem maštanjima par stihova o Njoj,
razočarano me oblijeću već mjesecima,
tužno promatraju kako razum dobiva boj.
Besjede o očima što ih svuda gone,
pričaju o mnogim neprežaljenim dražima,
kazuju mi da je noću dovode šansone.
Ne susprežu se ni od suludih obmana,
uspoređuju je s mitološkim pejzažima,
mahnito poriču postojanje njenih mana.
A kada im čežnja stara razapne krila,
stoljetnim nagonom recitiraju Ćazima,
dok ih ne uspava tmina koja se gomila.
Tada se viđaju s Njom u Maloj kavani,
i uzalud me zaklinju junačkim precima –
njezini su dodiri prstenom okovani.